Kada je pre dvadeset godina, kao diplomirani ekonomista Više ekonomske škole u Novom Sadu i ekonomista fabrike vode „Knjaz Miloš“ otišao u Ameriku izvukavši zelenu kartu na lutriji američke Ambasade za suprugu, sina koji je tada bio na putu i sebe, nije ni slutio šta će se desiti dve decenije kasnije. Saša Vojčić, danas živi u Čikagu sa suprugom Slađanom i sinom Petrom. Do skora je bio zaposlen u najvećoj svetskoj kompaniji za medicinsku opremu „Medtronik“ kao viši klinički specijalista i jedan od najboljih stručnjaka za pejsmejkere, a od skora je prešao u drugu firmu „Abot“ koja se takođe bavi istim poslovima i u kojoj radi sa istim zvanjem.

Ovaj Aranđelovčanin, danas uvaženi elektrofiziološki tehnolog, 2020. godine je proglašen za najboljeg radnika u distriktu Čikago. Za ovo prestižno priznanje, bio je predložen od strane svojih starijih kolega.

Za laureata nagrade za doprinos ljudskom blagostanju primenom biomedicinskog inženjeringa za ublažavanje bola, ozdravljenje i produženje života, kako piše na ovoj medalji, anonimno je glasalo 54 zaposlenih iz čikaške oblasti.

Priznanje mu je uručio Omar Išrak, generalni direktor medicinskog giganta „Medtronik” koji posluje u 118 zemalja širom planete. U rekordnom vremenu, stiglo je i unapređenje u višeg kliničkog specijalistu.

Nedugo zatim, ovog proleća izabran je i za počasnog člana Svetske doktorske elektofiziološke organizacije (Fellow of Heart Rhythm Sociaty) i tako postao jedan od malobrojnih stručnjaka na svetu koji ispunjava izuzetno stroge uslove, a da pri tome nije doktor po obrazovanju.

-Na predlog doktora Roda Pasmana, kardiologa sa Univerziteta “Nort Vestern“ koji je tokom leta 2019. godine održao predavanja i u Beogradu, podneo sam zahtev za prijem u počasne članove Svetske elektrofiziološke doktorske organizacije (FHRS). Imao sam čak dvanaest preporuka njihovih članova i ispunjavao izuzetno stroge uslove koji pored položenih stručnih ispita uključuju minimum od pet godina istraživačkog rada na Univerzitetu i objavljene stručne radove.

Posle tri meseca većanja, komisija od pet najeminentnijih svetskih kardiologa i aritmologa, donela je odluku da se i moje ime uvrsti u grupu ove uvažene gospode. Ovo je kruna moje karijere o čemu sam mašatao još pre petnaest godina. Dovde sam koračao polako – korak napred, dva nazad, pa dva unapred, jedan nazad. Drago mi je da su moji roditelji doživeli moj uspeh jer su oduvek smatrali da sam iskoristio samo minimum svojih sposobnosti, kaže Vojčić.

Da je nekim slučajem rođen u Americi, Vojčić bi verovatno već davno bio doktor, a da je ostao u Srbiji, njegova životna priča ne bi bila ni približna ovoj današnjoj. Posle ovih priznanja i pojavljivanja na listi privilegovanih članova Svetske organizacije za lečenje srčanih aritmija, poslovne ponude počele su da pljušte, tako da je odbio poslove u Abu Dabiju, Johanesburgu i još mnoge druge.

Ipak, želja mu je da se vrati u svoju zemlju i svoje stečeno znanje i iskustvo podeli sa svojim sunarodnicima.

-Plan je realan i održiv jer, ukoliko bi bila otvorena fabrika za pejsmejkere u Aranđelovcu, Beogradu ili bilo gde u Srbiji, zaposlili bi 200 do 300 visoko stručnih ljudi sa preko hiljadu dolara plate na mesečnom nivou, a proizvodnja je čista i mogla bi da bude smeštena i na gradskom području. Cena pejsmejkera je velika što bi bila ogromna blagodat za državni budžet. Još samo da postoji želja investitora ili države, otkriva Vojčić.

Njegov uspeh skoro da potvrđuje američki nacionalni etos, poznatiji kao „američki san“ koji podrazumeva mogućnost za svakoga u skladu sa sposobnostima, ali dolazak dovde uopšte nije bio lak. Put od čuvene fabrike mineralne vode „Knjaz Miloš“ do današnjeg statusa, bio je poprilično dug, izuzetno težak, pun neizvesnosti, različitih poslova i nepredvidivih okolnosti.

Sašin trnovit životni put

Saša Vojčić, rođen je 2. februara 1970. godine u Aranđelovcu i potiče iz velike i poznate vrbičke i misačke familije Vojkana, poreklom od Vasojevića. Kao polaznik Više mašinske škole u Čačku, a posle i ekonomista u nekadašnjem gigantu „Knjaz Miloš“ promenio je više različitih zanimanja, od magacionera do referenta laboratorije za sprovođenje ISO 9001 standarda, pa su mu znanja iz ove oblasti kasnije bila od velike pomoći.

Dolazak u Čikago, doneo je galeriju neverovatnih zanimanja kojima se bavio. Od izgradnje montažnih hala, kada je zbog neverovatnog fizičkog umora i prespore vožnje na autoputu morao da plati saobraćajnu kaznu, preko rada na strugu, poslova instalatera kablovske televizije, vozača limuzine, moleraja, prvog ozbiljnijeg posla u fabrici za pravljenje mašina za pakovanje lekova i posle dve godine, prvim stečenim pravom na lečenje, pa sve do prve ozbiljnije povrede na rekreativnom basketu kada je pokidao sve ligamente na desnoj nozi i prvog bolovanja. Tada je shvatio da američki poslodavci ne podnose zaposlene na odsustvu, čak i kad je neplaćeno. Skrhan tom informacijom, slučajno saznaje da na birou rada ima pravo na socijalnu pomoć. Tamo, pored brojnih brošura nailazi na informacije o mogućim prekvalifikacijama i upravo tu zaključuje da je najisplativije i najbezbednije profesiju vezati za medicinu, priseća se Vojčić.

-Igrom slučaja ili Božijom voljom, moj tadašnji cimer počeo je da se zabavlja sa devojkom koja se spremala da upiše dvogodišnju školu za tehničara ultrazvuka. U Sjedinjenim Američkim Državama medicina je drugačije organizovana jer oni koji žele da postanu doktori moraju da ulože mnogo sredstava. Tako sam pošao u školu za ultrazvuk srca.

Pun entuzijazma nisam ni razmišljao koliko problema ću da imam zbog nepoznavanja stručne terminologije na engleskom.

Imao sam sreću da me je profesor pozvao na razgovor jer je prema rezultatima prvog testa shvatio da moj problem leži u nedovoljnom poznavanju jezika. Zahvaljujući njegovom razumevanju, dobio sam drugu šansu, povratio samopouzdanje, polagao regularno ispite, postao najbolji student na kraju prve godine i dobio zvanje kardiološkog tehničara, objašnjava Vojčić.

Tako je počela medicinska karijera čija putanja u tom trenutku nije mogla da se predvidi. Zahvaljujući trogodišnjem poslu u jednoj kompaniji koja obrađuje EKG rezultate za doktore širom Amerike i preporuci ruskog lekara sa kojim je radio, u septembru 2005. godine dobija posao na Čikaškom univerzitetu. Tokom pet godina provedenih tamo, imao je priliku da u laboratoriji testira prototipove nove opreme koje proizvode medicinski orijentisane kompanije.

–Tu sam sam mogao da sklapam različitu tehniku od rashodovanih uređaja i došao na ideju da se ugradnja pejsmejkera preusmeri na nov način, takozvanu „His bundle“ ugradnju, što znači stimulacija srca korišćenjem prirodnog nervnog puta pričvršćivanjem žice pejsmejkera u „his bandl“ umesto u miokardijum donjeg dela desne komore. Vodeći profesori su tada odbacivali moju ideju, ali su je mladi doktori, tada na specijalizaciji, kasnije raširili. Tako sam ja „posejao seme“ ove tehnike koja danas još napreduje, ističe naš elektrofiziološki tehnolog.

Posle nastavljenog školovanja i novostečenog sertifikata za tehničara ultrazvuka, rad je nastavio u „Amida Hospital Hinsdejl“ u aprilu 2010. godine kao asistent menadžera koronarne jedinice. Sa dva zaposlena doktora i izuzetnim timom stručnjaka, oformili su odličan centar za lečenje srčanih aritmija. U septembru 2015. godine dobija posao u Univerzitetskoj bolnici „Nort Vestern“ koja je među 15 najboljih u svetu i na svoju inicijativu, polaže prvi deo CEPS-a doktorskog specijalističkog ispita. Time mu ugled skače, pa biva izabran u tim koji prvi u SAD-u ugrađuje bežični pejsmejker 2016. godine. Zanimljivo je da su u Americi, zbog strogih uslova kroz koje proizvođači trajnog vodiča srčanog ritma prolaze, ove operacije počele kasnije nego u Srbiji.

Neobična životna priča Saše Vojčića leži u tome da je uspeo da dobije titulu Svetske organizacije doktora elektrofiziologa, a da nije ni univerzitetski profesor, ni asistent, ni magistar i utoliko je njegov uspeh nesvakidašnjiji i vredan priče.

Kao uvaženog naučnog saradnika, čikaški doktori ga često zovu zbog saveta jer razmišlja „out of box“ (van kutije), to jest, nekonvencionalno. Kao član FHRS-a stekao je pravo da prisustvuje zatvorenim sednicama gde se diskutuje o novim načinima lečenja. Inače, u ovoj organizaciji ima još nekoliko Srba koji su među članovima, ali to su doktori koji su završili Medicinski fakultet u domovini, a specijalizaciju nastavili u Americi.

Zrele godine, Saši su donele upornost koju u mladosti nije imao, a ogromna podrška, leži u njegovoj porodici. Supruga Slađana, devojačko Šarčević, rođena je 12. februara 1971. godine u Aranđelovcu. Osnovnu i srednju školu završila je u rodnom gradu, a diplomirala psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zbog muževljevih snova, napustila je posao psihologa u aranđelovačkom RH zavodu koji je volela i u Čikagu, ušla u farmaceutske vode, kojima uspešno plovi. Sin Petar je uspešan student. Vaspitavan je u tradicionalnom duhu da čuva svoje porodično nasleđe i srpske korene.

Vojčić veruje da će iz njegove životne priče, neko naći inspiraciju da može da ovlada svojim životom i da se iskaže čak i kada oko njega sve govori suprotno. Upornost se isplati uprkos svim lošim okolnostima, ističe Saša, pozivajući se na Njegoševu mudrost i veru u borbu neprestanu.

Autor teksta: Vesna Proković, diplomirani profesor filozofije, novinar i bibliotekar