Press "Enter" to skip to content
Abadžijska radnja Veselina Maksimovića, 1940, foto: Narodni muzej Aranđelovac

Zlatni zanati Aranđelovca: Abadžijski zanat

Od početka srpskih ustanaka protiv Turaka, u Srbiji je prisutna tendecija ka promeni načina odevanja. Težnja ka što boljem i lepšem odevanju osećala se u tek oslobođenoj Srbiji kako na selu, tako i u gradu. Oslobođeni od zabrane nošenja bogato ukrašene i odeće određenih boja, Srbi počinju da nose odela izrađena od skupocenih tkanina: čoje, somota i atlasa, svih boja, bogato ukrašena vezom od zlatnih i srebrnih niti (srmom), šljokicama, perlicama, svilenim gajtanima i tekstilnim kićankama. Svi ovi ukrasi davali su odeći svečan i raskošan izgled.

Abadžije su majstori za izradu odevnih predmeta od sukna (abe), kasnije čoje i šajaka. Odeću su ukrašavali pamučnim ili svilenim gajtanom (bućmom), koji su nabavnjali iz Đakovice. Uglavnom su šili mušku odeću: čakšire, gunj i džoku, anteriju i jelek, fermene (muški jeleci kojima se od veza ne vidi tkanina).

U abadžijskoj radnji Veselina Maksimovića, 1939, foto: Narodni muzej Aranđelovac
Abadžijska radnja Tihomira Prodanovića, 1942, NMA, foto: Narodni muzej Aranđelovac

Abadžije i terzije su se razlikovali po materijalu koji su koristili za rad i za vez. Međutim, zbog brzog prodora evropske mode iz Beča, Pešte i Pariza, preko Beograda, i jedni i drugi su radili isto. Tako je abadžijski zanat asimilirao terzijski i održao se u Aranđelovcu i posle Drugog svetskog rata.

Abadžijski račun, foto: Narodni muzej Aranđelovac

U prostoriji gde su se šili i vezli komadi odeće nalazio se, uza zid, radionički krevet napravljen od dasaka, širine oko metar i prekriven asurama. Na njima su kalfe i šegrti vezli u sedećem položaju (turski sed). Alat koji su koristili je: aršin, a kasnije metar i santimetar; makaze, abadžijske i manje, krojačke; igla; naprstak, specijalan – okrugao (loptast) sa otvorom na vrhu; zakačka i pegle: tučana – utija, mesingana terzijska, sa tučanim uloškom, i pegla na žar. Nezaobilazna je bila i koltata – daska za peglanje.

Da pojava šivaće mašine nije ugrozila neke majstore, kazuje podatak da je Veselin Maksimović, kasnije poznat u gradu kao Vesa Boston, abadžija, zvanično krojač, koristio šivaću mašinu za prišivanje gajtana na anterije i jeleke, izbegavajući ručno prišivanje, koje je bilo sporije. Njegovim stopama su krenule mnoge abadžije koje su radile ili učile zanat posle Drugog svetskog rata.

Autor teksta: Lila Drobac-Krstić


Tekst preuzet iz publikacije – Kada je zanat bio zlatan.

Publikacija “Kada je zanat bio zlatan” može se kupiti u Narodnom muzeju Aranđelovac po ceni od 699 dinara.

Imate komentar?

    Ostavite odgovor