Sam bazen u Parku Bukovičke banje bio je popločan keramičkim pločicama plave boje, a unaokolo je u objektu na sprat izgrađeno oko sto kabina za presvlačenje, restoran, prostorije sa tuševima… U sklopu kupatila nalazile su se prelepe, prostrane terase, dok su ulaz krasile arkade i lokali u kojima su bile radnje frizera, kozmetičara, manikira, pedikira…
Bazen je bio luksuzno opremljen. Terasa bazena („plaža”) namenjena za sunčanje posetilaca bila je popatošena podom od drvenih gredica (podnožnika), a korisnicima bazena na raspolaganju je bilo i dvadeset drvenih kreveta, isto toliko ligeštula i dvanaest suncobrana sa metalnim postoljem.
Ako se svemu ovome doda i ostali inventar, kao što su pletene stolice i stolovi, staklene pepeljare sa niklovanim okvirom, poniklovani štenderi za kišobrane i niklovani čiviluci, te brojna ogledala, zaključuje se da se prilikom uređenja kupatila i banje uopšte, vodilo računa da se ambijent učini što luksuznijim i primamljivijim za sve banjske goste, a ne samo za one koje je u banju dovela potreba za lečenjem.
Otvoreno kupatilo je radilo samo u vreme banjske sezone, a za kupanje se koristila isključivo mineralna voda sa termalnog izvora.
Interesovanje za ovo kupatilo bilo je izuzetno veliko, tako da ni za sve zainteresovane nije uvek bilo mesta. Po pravilu, lekari i njihove porodice imali su pravo besplatnog korišćenja bazena. Međutim, kako bi se mogla naplatiti puna cena ulaznice posetiocima koji su bili spremni da plate 10 dinara, 1939. godine odlučeno je da lekari ne mogu koristiti svoje pravo nedeljom i praznicima.
Autor teksta: Zorica Petrović Stopić
Tekst preuzet iz Monografije – Dva veka Bukovičke banje.