Iz istorije grada: Staro zdanje kao bolnica

U toku Prvog svetskog rata Staro zdanje je, kao i ranije, u vreme Srpsko – turskih ratova (1875-1877), pretvoreno u rezervnu bolnicu, najpre našu, a potom okupatorsku.

Tako su banjske goste u hotelima Staro i Novo zdanje zamenili najpre naši, a potom neprijateljski ranjenici. Po završetku ratova Bukovička banja nije bila opustošena, ali kako u periodu 1912-1918. godine nije bilo nikakvih ulaganja u objekte, izvore, uređenje parka, a nove stanare nije zanimalo očuvanje banje, ona je izgledala zapušteno i zanemareno.

Ipak, banja je i tada zadržala svoje mesto među vodećim srpskim banjama. Propadanje banjskih objekata i banjskog parka nastavilo se u prvim posleratnim godinama, pa je Kisela voda gubila glas uređene banje i ekskluzivnog izletišta Beograđana.

Najteža situacija je bila sa banjskim kupatilima. Poslednje reparacije najstarijeg kupatila u Bukovičkoj banji, kupatila Talpara, bile su preduzete početkom XX veka. Banjski lekar je i tada imao mnoštvo primedbi na izvršene radove, ali sve do izgradnje novog Zatvorenog i Otvorenog kupatila Talpara je nastavila da funkcioniše kao hladno kupatilo, koje je više služilo da se u njemu rashlade „obični” gosti, nego kao banjsko kupatilo namenjeno lečenju onih koji su u Bukovičku banju došli lečenja radi.

Gostima je na raspolaganju bilo i Parno kupatilo, u kojem se nalazio veliki hladan bazen, odeljenje sa tuševima, odeljenje za paru i masažu.

Oko otvorenog bazena nalazile su se prostorije sa kadama (kojih je nekada bilo 17, a 1922. godine samo 8).

Višedecenijska državna ulaganja u objekat davala su samo palijativne rezultate. Izgradnjom novog kompleksa banjskih kupatila prestala je potreba za ovim, starim kupatilom koje više i nije odgovaralo zahtevima savremene balneologije. Parno kupatilo je porušeno, a na njegovom mestu je podignut objekat koji se koristio za eksploataciju mineralne vode Knjaz Miloš.

I, dok su kupatila Talpara i Parno kupatilo ipak nastavila da rade tokom međuratnog perioda, kada je dr Leko početkom 20-ih godina XX veka posetio Bukovičku banju, kupatilo Đulara više nije postojalo. Krajem 30-ih godina i ovaj izvor je preuređen tako da se mogao koristiti za zahvatanje vode za piće.