Press "Enter" to skip to content
Fotografija razglednice iz privatne kolekcije Vladimira Jovanovića iz Venčana

Sa razglednice starog Aranđelovca: Brži život menjao je duh grada

Krajem XIX i početkom XX veka život u većim gradovima Srbije se izmenio u odnosu na raniji period, postao je nekako brži, burniji. Gradskom stanovništvu je bilo sve potrebnije da se skloni negde u prirodu, daleko od obaveza i gradske vreve.

Viši slojevi beogradskog društva slobodno vreme su najčešće provodili na Topčideru, Kijevu ili na Avali. Vremenom odmor postaje navika, a potom i neizbežna potreba, vid mode, pa i društvene obaveze. Pod evropskim uticajima naše gradsko stanovništvo na odmor odlazi i dalje od periferije grada. Mineralna voda Knjaz Miloš, prijatan i tih ambijent koji se nalazi u neposrednoj okolini izvora, privlačno su delovali na porodične, ali i poslovne ljude iz većih gradova, a u prvom redu iz Beograda.

U prvim godinama kada se Bukovička banja tek počela razvijati, putnici su do Kisele vode dolazili svojim kolima (zapregom), natovareni svim potrebnim stvarima za boravak u banji, uključujući i korita za pranje veša, šporete, sudove.

Krajem XIX veka situacija se znatno promenila. Šporete i sudove zamenili su koferi natovareni, za banju posebno pripremanim, večernjim toaletama i haljinama za matine, kupaćim kostimima „koji su bili čitava garderoba”, bade mantilima i specijalno za banju šivenim odelima. Do banje se moglo doći i dalje pojedinačno, ali i organizovano – do Mladenovca vozom, a potom poštanskim kolima do Aranđelovca. Pitanje prevoza putnika do Kisele vode konačno je rešeno izgradnjom železničke pruge Mladenovac.

Revers razglednice

Vožnja popularnim „Ćirom” trajala je više od dva sata. Tada su u Beogradu već postojali tzv. ,,šetni vozovi“ – vozovi namenjeni prevozu putnika do popularnih izletišta. Bukovička banja je delovala izuzetno atraktivno za otmeniji beogradski svet koji se kretao i dalje od gradske periferije, pa su vlasti 1906. godine uvele posebne šetne vozove i do Aranđelovca. Pored redovnih polazaka, uvedeni su i rani jutarnji polasci iz Beograda, odnosno večernji iz Aranđelovca, čime je broj posetilaca Bukovičke banje naglo porastao. Bez obzira što je putovanje od Beograda do banje trajalo čak četiri sata, u vozu se teško moglo naći slobodno mesto.

Kako je izgledao put od Beograda do Aranđelovca šetnim vozom najbolje ilustruje članak iz dnevne štampe: „Do Mladenovca sve lepo i krasno: ide se polagano, ali sigurno. Ali od Mladenovca do Aranđelovca da vas bog sačuva! Nedelja, puno putnika….Oni koji su ugrabili mesto te seli, najgore su prošli, jer preko njih seli su drugi, a na ove neki treći: sedeli smo tako jedan drugom preko glave, stajali na stepenicama, stajali čak i u odeljenju za prtljag, koji je naravno sav ostavljen u Mladenovcu.“

Autor teksta: Zorica Petrović Stopić


Tekst preuzet iz Monografije – Dva veka Bukovičke banje.

Ostavite komentar prvi

    Ostavite odgovor